Odgledao sam Černobil, ako se ne varam, peti put. Priznajem, preskočio sam delove u bolnici. Postao sam osećajniji sa godinama pa mi je bilo preteško za gledati. Bez obzira, doživljaj je bio kao i prvi put (obogaćen za još nekoliko, ranije neuočenih, detalja) – remek delo! Šta je uopšte razvikuša? Pod tim terminom sam podrazumevao sve što je u jednom, dužem ili kraćem, momentu izrazito popularno, popularno u toj meri da o tome možete da čujete kako govore i oni čije biste mišljenje najradije preskočili. To je bio slučaj sa Tarantinom, Almodovarom, ranije sa Felinijem, Kopolom... U rok muzici, razvikuša su bili Peppersi, Nirvana... Benksi je razvikuša. južnokorejska umetnost je razvikuša... Sećam se kad mi je kum pre desetak godina prijavio da gleda južnokorejske filmove i da je naleteo na neke baš odlične. Mislio sam da me zeza. Danas su svi gledali bar po nekoliko. Pao je i Oskar. Ćerka mi je fan K-popa. Naravno, postoje i one razvikuše u kojima ja ne nalazim, ili nikakav ili nedovoljno, kvaliteta. Tu mislim na Olivera Stouna, Emira Kusturicu (posle Sidrana), Gospodara prstenova (mislim na film, knjiga je, svakako, veličanstvena)... Šta hoću da kažem? To što mnogo ljudi nešto prepozna kao kvalitet u određenom trenutku, ne znači ništa. Ne znači da je zaista kvalitetno, ali ne znači ni da nije. Isto je i kad manji broj ljudi nešto označi kao kvalitet. Može biti, a i ne mora. Najispravnije mi deluje da to nešto što vas je zaintrigiralo svojom učestalošću u razgovorima, tekstovima ili gde god, pogledate. Bar do one tačke kada ćete reći: „Ma, nije ovo za mene“. Tada to prestaje da bude predrasuda i postaje vaš sud (ako već smatrate bitnim svoj sud). Joxere, ti uporno preskačeš ovaj deo nakon kojeg bi znao o čemu uopšte pišeš. Černobil je, ponoviću, izvanredna mini-serija koja uzduž i popreko secira jedno društvo (za koje sam naivno mislio da je nepovratno pohranjeno u prošlost), društvo koje počiva na lažima, strahu i pasjoj poslušnosti. Sve one naznake iz sada već davno snimljenog i odličnog filma u HBO produkciji Citizen X, ova kuća je usavršila i pretočila u Černobil. Nuklearna katastrofa je samo mizanscen, idealan momenat u kom će laži početi da se guše same sobom, oslobađajući prostor za istinske heroje, za istinske stručnjake, za istinski dobre ljude. Da li se sve dogodilo baš tako kako je opisano u seriji? Sigurno nije, ali ovo nije dokumentarac, ovo je umetnost. Umetnost nas ponekad sitnim nepodudaranjima sa istorijskim činjenicama, dovodi do mnogo šire i značajnije istine. Černobil je sjajan primer za to.
