Citat: omar little - Veljača 16, 2024, 11:39:27 prijepodne

... u ovom evropskom filmu (stvarno ne znam da li je samo francuski ili francusko-britansko-nemački ili kako već...)privlače pozornost više od samog sadržaja, koji je vešto izgrađenim scenarijom dovoljan da nam ne dozvoli ni kraću pauzu, a posebno ne odustajanje.

Nisam ovo shvatio.
Je li film ariasterovski style over substance (jer sam tako čuo, što mi automatski znači preskočuša) ili se ispod blještećeg celofana ipak krije slatkiš vrijedan odmotavanja.

Ne bih ga preporučivao da mislim čak i samo da je pompezno upakovan (jer ne volim blještavilo sve i da ispod ima štošta lepoga). Za tebe bi bila dovoljna preporuka (bar da probaš) i to što film nije snimljen po istinitom događaju !

Neko je ovde spomenuo Werner Herzoga. Prilično je produktivan i radi i igrane i dokumentarne filmove, a moje je mišljenje da su mu dokumentarni prilično bolji. Bogata mu je filmografija, pa bi svako mogao probrati nešto iz opusa. Za ovu priliku predlažem dva koji su više environmentalistički:
Encounters at the End of the World (2007)
Happy People:A Year in the Taiga (2010)

Project Nim (2011)
Ovaj dokumentarac je ostavio utisak na mene kada sam ga gledao. Priča mi nije bila poznata, radi se o šimpanzi kojeg su učili da se ponaša kao čovek. Dokumentarac je takođe odlično "ispričan", pa se priča polako odmotava.
Isti režiser (James Marsh) je režirao 2008. još jedan odličan dokumentarac "Man On Wire".

Za ljubitelje Italijanskih autora, u bližoj prošlosti su izašla 2 dokumentarca o nekim velikanima.

Dario Argento: Panico  (2023)
Dario Argento je verovatno najpoznatiji predstavnik "giallo" žanra. Ovaj dokumentarac ga prati prilikom pisanja scenarija za zadnji film i ujedno putem intervjua saznajemo o uticajima i okolnostima koji su ga načinili jednim od najpriznatijih italijanskih autora. Film je više za poznavace Argentovog opusa.

Inferno rosso: Joe D'Amato sulla via dell'eccesso (2021)
Joe D'amato uživa kultni status među ljubiteljima eksplicitnih sadržaja. Ovaj dokumentarac malo bliže objašnjava životni put ovog režisera, kamermana, producenta.. Ne gledati sa decom.

Nisu spektakularni dokumentarci, ali za neke filmofile mogu biti zanimljivi.

https://www.imdb.com/title/tt17009710/?ref_=nm_knf_t_1

Anatomie d'une chute aka Anatomy of a Fall

U planinskom selu u Francuskoj, tragično oslepeli dečak nailazi na beživotno telo svoga oca. Postavlja se pitanje da li ga je ubila njegova supruga ili je izvršio samoubistvo. Anatomija jednog pada je „na prvu loptu“ sudski triler koji nas tera da grozničavo gledamo do kraja i otkrijemo šta se zapravo dogodilo. Međutim, tokom filma postepeno shvatamo da u prvi plan izbijaju razni drugi momenti koji nas više zaokupljaju od pukog razrešenja misterije. Složeni porodični odnosi koje uvek pojednostavljeno prihvatamo kad je reč o drugima, moralne dileme koje uključuju i najmlađe i istina koju smo u stanju da zaključimo na osnovu nekoliko detalja i bez značajnijeg uvida te sud koji tada samouvereno formiramo su teme koje nam u ovom evropskom filmu (stvarno ne znam da li je samo francuski ili francusko-britansko-nemački ili kako već...)privlače pozornost više od samog sadržaja, koji je vešto izgrađenim scenarijom dovoljan da nam ne dozvoli ni kraću pauzu, a posebno ne odustajanje.  Ono što posebno fascinira je savršena gluma. Milo Machado-Graner je dečak koji je svoju itekako zahtevnu ulogu odradio kao da iza sebe već ima desetine uloga, a Sandra Hüller je, najblaže rečeno, besprekorna. Obratite pažnju na scenu svađe! To gotovo da nije film, to je istrgnuto iz života!

Pogledao sam još jedan neki o mansonu. Ne bi o dokumentarcu nije nešto posebno. Samo jedna obzervacija u toku gledanja mi je palo na um da je on bio epstajn tog doba. Iako gledajući mnoge puno ranije skandale sa maloletnom prostitucijom i sličnim stvarima ko zna koliko to traje. Glamur hah. Očigledno je bio u biznisu trgovine ljudima prostitucije maloletni štagod. I sigurno je da je imao tamo poslove među bogatom ekipom. Cult my ass.

Nakon nekoliko meseci apstinencije od novih filmskih i tv ostvarenja te ponovnog prežvakavanja serija i filmova koje sam voleo (i volim), krenule su nove sezone nekih serija koje se moraju gledati pa kad kvalitet i nije na nivou onog koji su na početku odredile. Prva kompletirana je Fargo 5. Ali, da napravim malu digresiju, prvenstveno jer je coa neobičnim slučajem sumatraizma u jednom od svojih postova, rezigniran novom produkcijom i pozivajući na nešto odavno zavoljeno , naveo baš dve serije kojima sam se i sam u prethodnom periodu zabavljao (uz pozivanje na sjajan PG grafit  ). Dakle, The Wire, nesumnjivo remek-delo po ne znam koji put i The X-Files  (istina, „samo“ sedam sezona -bez Muldera neću da gledam) za koji može da se nađe gomila nedostataka i ozbiljnih falinki, ali se uprkos tome snažno i verno voli. No, da se vratim Fargu. Čini mi se da je u ovoj sezoni najprisutniji uticaj unutrašnjo-političkih dešavanja, u meri da je to, zapravo, dominantna nit. Roy Tillman (uvek sveža Šunka Jon), lokalni razulareni bahati šerif, je jasna personifikacija Donalda Trumpa te ne čudi da na Lorrainino pitanje o tome ko jedini ima pravo na slobodu bez odgovornosti, odgovara sa „predsednik“. To je ono kako on vidi tu poziciju u američkom društvu i to je ono što on želi. Lorraine (izvanredna Jennifer Jason Leigh) personifikuje onu bogatu i često beskrupuloznu Ameriku koja ipak u trenucima kada ozbiljna opasnost preti da uruši američke vrednosti i pogura društvo u neželjenom pravcu, bira pravu stranu i predvodi borbu protiv zla (moglo bi se naglasiti da je ovo pogled iznutra i da to kako SAD gledaju od spolja nije bitno za ovu temu). Dorothy (Juno Temple) predstavlja onu Ameriku koja je utkana u temelje američkih vrednosti, zamisao o pravu na „američki san“, krhka, ali jaka i domišljata, spremna za borbu koliko i za mir u krugu onih koje voli. I na kraju, tu je i Ole Munch (do sada mi apsolutno nepoznati Sam Spruell), simbol prvobitmog greha, spirale nasilja započete progonom urođenika koji ne zna za oprost, nego samo za naplatu duga. Tako gledano, ne čudi da je razrešenje u sređivanju problema upravo sa Oleom jer će dug, na ovaj ili onaj način, zloslutno odzvanjati dok se ne otplati ili oprosti. Završna bitka je jasna reminiscencija na upad u Kapitol i pokušaj prevrata u kojem je život izgubio jedan policajac, Brian Sicknick, a u Fargo verziji Witt Farr (Lamorne Morris).
Fargo je prava američka serija, serija namenjena, prvenstveno, Amerikancima i trudi se da ponajpre korespondira sa njima, ali ni mi ostali nemamo razloga da ne prepoznamo boljke naših društava. Nije Tillman ništa lokalno, nije nam Jon Hamm dočarao samo Trumpa, može se tu naslutiti svaki vlastodržac orbanovsko-vučićevskog tipa,  da ne idemo još istočnije i opasnije. Svuda gde Lorraine i Dorothy utihnu, pojavi se neki Tillman koji umisli da je država zgodna igračka za njegove megalomanske maštarije.
Ne najbolja, ali bolja od nekih prethodnih sezona.
P.S. Sve i da izbacim digresiju sa coa, opet sam preopširan. A, neću. Baš me je iznenadilo.