Pominjao sam već kako mi je ovo jedna od najdražih serija (u kontekstu ocena na Imdb-u pa je tamo među slabije ocenjenima) i uživao sam u prve dve sezone, gotovo u svakoj sceni. Beba je već napisala o toj „neodoljivoj hemiji“ između Arkina i Douglasa i to je bio možda i najbitniji razlog zašto sam odlagao gledanje završne sezone. Jer, Alana nema u finalu. Nisam do kraja ukapirao razlog, ali se vrti oko njegovih godina i virusa korone. Kako god, razloga za strepnju nije bilo. Oni koji su ostali, pojačani nekim epizodnim pojavljivanjima (Morgan Freeman, Barry Levinson...) su uspešno zaokružili sve što je započeto i što je pobudilo naše interesovanje.
Na tragu onog što je atma napisao i što je još jedno od savršenih dodatnih zapažanja za koja je majstorski specijalizovan, stavio bih u prvi plan da je ovo ipak priča o poznom dobu, o starosti, o odlasku onih dragih uz koje deo po deo odlazimo i sami i o nastupajućem „najvećem mađioničarskom triku kada zaista i istinski nestanemo“ kako je rekao Sandy Kominsky. To doba nosi sopstvene vrednosti utemeljene u nekim drugim vremenima (i tako iz generacije u generaciju) i otuda i nostalgija i taj kontrast koji junaci Kominskog predstavljaju u odnosu na brzinu života koji se oko njih odvija. Otuda je itekako razumljivo da i mlađe generacije ne smatraju da je to baš nešto o čemu su voljni da razmišljaju u ovom trenutku, bez obzira na njihovu obrazovanost i istančan ukus. Iako, nesumnjivo, Kominsky obiluje i univerzalnim vrednostima (nadam se da tako nešto ipak postoji), ubeđen sam da će je prisnije doživeti oni koji su prešli tu nevidljivu, u datom trenutku neprimetnu tačku, kada shvate da su, u najboljem slučaju, prevalili više od pola, a u najgorem... pa, svakako, na spisku prijatelja imaju više onih precrtanih crnim flomasterom, nego što ima novih imena.
The Kominsky Method ne zaokružuje samo životne priče svojih junaka, on se nostalgično igra i sa slavnim glumcima koji ga čine pa tako ponovo spaja Douglasa i Kathleen Turner, vraćajući nas u doba Romancing the Stone kada su njihove karijere krenule ka zvezdama ili nas duhovito prebaci na gledanje Diner u kojem Martin gleda Paula Reisera (sebe) u svom prvom igranom filmu (ujedno i prvi film reditelja Barry Levinsona), a komentariše Kevina Bacona (Is that Kevin Bacon? He's so tiny).
Opet sam odužio. Izvinjavam se, ali kad mi se nešto svidi ne ide mi baš sa autocenzurom. Izbacio sam jedan pasus
!
