Ne gledam gotovo ništa pa hajde da bar preporučim nešto za čitanje. Verujem da su mnogi od vas već upoznati sa ove dve knjige, ali za mene, koji se klonim domaćeg stvaralaštva u poslednjih dvadeset i kusur godina obe su bile novina i istinsko uživanje.
Prva je Osmi povjerenik hrvatskog pisca Renata Baretića. Baretić svog junaka Sinišu Mesnjaka, osramoćenog političkim skandalom, šalje iz urbanog Zagreba na najudaljenije hrvatsko ostrvo (izmišljeno) – Trećić. Tamo treba da postigne nemoguće, nešto što nije uspelo sedam njegovih prethodnika, da uključi ostrvo u politički sistem Hrvatske. Na Trećiću Siniša zatiče neobičnu zajednicu starijih ljudi koji žive od australijskih penzija, italijanskog šverca, bez interneta i mobilnih telefona, sa svojim autohtonim jezikom i hororičnim tajnama i nasleđem, krajnje samodovoljnim ljudima, apsolutno nezainteresovanim za bilo kakvo povezivanje sa ostatkom sveta. Jedino su spremni da slede instrukcije Bonina Smeraldića, nekadašnjeg Trećićana koji se obogatio u Australiji i odatle upravlja ovom svojevrsnom zadužbinom . Na tom specijalnom zadatku upoznaje i Tonina Smeraldića, ostrvskog Sanča Pansu i osobu koja će mu postati najveći prijatelj. Uz njega i još nekoliko koloritnih likova, Siniša polako spoznaje bit ovog nesvakidašnjeg ostrva, ali i sebe samog, oslobođenog od svih onih šarenih laža kojima smo svi inače zaokupljeni. Udaljenost Trećića i njegova tvrdoglava autonomnost mu daju anahroni šarm koji nam pruža mogućnost da u Trećiću vidimo raznorazne alegorije od žilavosti nekadašnjeg jednopartijskog političkog sistema do religijskog čistilišta u kojem vreme stoji do poslednje stanice. Naravno, priču možemo posmatrati i bez opsednutosti metaforama pa ćemo i dalje imati zanimljiv i duhovit roman o prijateljstvu, ljubavi i samospoznaji.
Bilo bi čudno da znam da postoji i film snimljen po ovom romanu, a da ga nisam poželeo pogledati, uprkos činjenici da domaći film u poslednjim decenijama gledam samo na čvrstu preporuku. I, gle čuda, i film je odličan - prati strukturu romana, sa bezbolnim izmenama i dopunama, uz nadahnjujuću fotografiju i muziku i iznadprosečnu glumu.
Druga knjiga je, što se mene tiče, jedna od najboljih ikada napisanih na srpskom jeziku, autentično remek-delo koje će u neka srećnija vremena po moju zemlju biti deo obavezne srednjoškolske lektire. Reč je o Semper idem Đorđa Lebovića. Ovaj nezavršeni roman je nastao kao pokušaj da autor objasni zlo kojem ponovo svedoči devedesetih godina i u kojem ne vidi ništa novo u odnosu na ono što je već kao dečak preživeo. Semper idem i znači „Uvek isto“. Hronika jednog detinjstva (što je podnaslov knjige) prati odrastanje jevrejskog dečaka od Zagreba do Sombora, između rastavljenih roditelja, primoranog da živi kod različitih članova familije, a sve u momentu dok jača fašizam i antisemitizam u Evropi i preliva se i na prostor tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Lebović vešto kombinuje slike uobičajenog života sa prekognitivnim fleševima u kojima mu davno umrli preci najavljuju porodične tragedije i stravične mini epiloge u kojima saznajemo užasnu sudbinu pojedinih likova. Tokom rata, on je izgubio oko četrdeset članova familije, a i sam je bio zatočenik u nekoliko najpoznatijih nacističkih logora. Roman je protkan britkim sentencama kojima zablistaju gotovo svi likovi, ali prednjači Đorđev teča Stevan („Neki ljudi ne veruju u istinu, nego istinom smatraju ono u šta veruju“). Iako ga je smrt sprečila da završi roman, u kvalitativnom smislu se ne oseća nikakav nedostatak jer iako ih povezuje sam životni tok glavnog junaka, svako poglavlje predstavlja zaseban segment. Svaki taj segment dodaje novu crtu u sazrevanju glavnog lika, istovremeno oslikavajući i nove narastajuće obrise zla koje zahvata i njega lično dok preplavljuje i najzabitije delove sveta. Menjaju se ljudi, nacije, vere, zastave... ali zlo uvek po istom receptu postaje dominantno. Zašto uprkos tom saznanju ne umemo da ga sprečimo i sasečemo dok se bespovratno ne proširi je već drugo pitanje. Odgovor se možda krije u jednoj od jednostavnijih misli teče Stevana Lukača: „Rat je golema glupost, ali šta se može kad su ljudi glupostima najviše skloni“.
Po romanu Semper idem još nije snimljen nikakav film. Lično mi je drago zbog toga jer ne bih lako podneo da neki dripac oskrnavi ovako veliko delo, pretvarajući ga u dnevno-politički pamflet ili da zbog hronične besparice na brzinu sklepa igrokaz sa deset glumaca i troje statista. Šteta je što ovo neće pasti u ruke nekog poput Spielberga, mada je pitanje da li bi i on znao da uoči sve one okvire u koje bi se film morao umetnuti. Da je živ, Đorđe Lebović bi mogao da napiše i scenario jer je to za života veoma uspešno radio (Valter brani Sarajevo, Nebeski odred...), ali nije pa se nadam da će Semper idem ostati neekranizovan bar do onih pomenutih vremena kada će postati i školska lektira.
Prva je Osmi povjerenik hrvatskog pisca Renata Baretića. Baretić svog junaka Sinišu Mesnjaka, osramoćenog političkim skandalom, šalje iz urbanog Zagreba na najudaljenije hrvatsko ostrvo (izmišljeno) – Trećić. Tamo treba da postigne nemoguće, nešto što nije uspelo sedam njegovih prethodnika, da uključi ostrvo u politički sistem Hrvatske. Na Trećiću Siniša zatiče neobičnu zajednicu starijih ljudi koji žive od australijskih penzija, italijanskog šverca, bez interneta i mobilnih telefona, sa svojim autohtonim jezikom i hororičnim tajnama i nasleđem, krajnje samodovoljnim ljudima, apsolutno nezainteresovanim za bilo kakvo povezivanje sa ostatkom sveta. Jedino su spremni da slede instrukcije Bonina Smeraldića, nekadašnjeg Trećićana koji se obogatio u Australiji i odatle upravlja ovom svojevrsnom zadužbinom . Na tom specijalnom zadatku upoznaje i Tonina Smeraldića, ostrvskog Sanča Pansu i osobu koja će mu postati najveći prijatelj. Uz njega i još nekoliko koloritnih likova, Siniša polako spoznaje bit ovog nesvakidašnjeg ostrva, ali i sebe samog, oslobođenog od svih onih šarenih laža kojima smo svi inače zaokupljeni. Udaljenost Trećića i njegova tvrdoglava autonomnost mu daju anahroni šarm koji nam pruža mogućnost da u Trećiću vidimo raznorazne alegorije od žilavosti nekadašnjeg jednopartijskog političkog sistema do religijskog čistilišta u kojem vreme stoji do poslednje stanice. Naravno, priču možemo posmatrati i bez opsednutosti metaforama pa ćemo i dalje imati zanimljiv i duhovit roman o prijateljstvu, ljubavi i samospoznaji.
Bilo bi čudno da znam da postoji i film snimljen po ovom romanu, a da ga nisam poželeo pogledati, uprkos činjenici da domaći film u poslednjim decenijama gledam samo na čvrstu preporuku. I, gle čuda, i film je odličan - prati strukturu romana, sa bezbolnim izmenama i dopunama, uz nadahnjujuću fotografiju i muziku i iznadprosečnu glumu.
Druga knjiga je, što se mene tiče, jedna od najboljih ikada napisanih na srpskom jeziku, autentično remek-delo koje će u neka srećnija vremena po moju zemlju biti deo obavezne srednjoškolske lektire. Reč je o Semper idem Đorđa Lebovića. Ovaj nezavršeni roman je nastao kao pokušaj da autor objasni zlo kojem ponovo svedoči devedesetih godina i u kojem ne vidi ništa novo u odnosu na ono što je već kao dečak preživeo. Semper idem i znači „Uvek isto“. Hronika jednog detinjstva (što je podnaslov knjige) prati odrastanje jevrejskog dečaka od Zagreba do Sombora, između rastavljenih roditelja, primoranog da živi kod različitih članova familije, a sve u momentu dok jača fašizam i antisemitizam u Evropi i preliva se i na prostor tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Lebović vešto kombinuje slike uobičajenog života sa prekognitivnim fleševima u kojima mu davno umrli preci najavljuju porodične tragedije i stravične mini epiloge u kojima saznajemo užasnu sudbinu pojedinih likova. Tokom rata, on je izgubio oko četrdeset članova familije, a i sam je bio zatočenik u nekoliko najpoznatijih nacističkih logora. Roman je protkan britkim sentencama kojima zablistaju gotovo svi likovi, ali prednjači Đorđev teča Stevan („Neki ljudi ne veruju u istinu, nego istinom smatraju ono u šta veruju“). Iako ga je smrt sprečila da završi roman, u kvalitativnom smislu se ne oseća nikakav nedostatak jer iako ih povezuje sam životni tok glavnog junaka, svako poglavlje predstavlja zaseban segment. Svaki taj segment dodaje novu crtu u sazrevanju glavnog lika, istovremeno oslikavajući i nove narastajuće obrise zla koje zahvata i njega lično dok preplavljuje i najzabitije delove sveta. Menjaju se ljudi, nacije, vere, zastave... ali zlo uvek po istom receptu postaje dominantno. Zašto uprkos tom saznanju ne umemo da ga sprečimo i sasečemo dok se bespovratno ne proširi je već drugo pitanje. Odgovor se možda krije u jednoj od jednostavnijih misli teče Stevana Lukača: „Rat je golema glupost, ali šta se može kad su ljudi glupostima najviše skloni“.
Po romanu Semper idem još nije snimljen nikakav film. Lično mi je drago zbog toga jer ne bih lako podneo da neki dripac oskrnavi ovako veliko delo, pretvarajući ga u dnevno-politički pamflet ili da zbog hronične besparice na brzinu sklepa igrokaz sa deset glumaca i troje statista. Šteta je što ovo neće pasti u ruke nekog poput Spielberga, mada je pitanje da li bi i on znao da uoči sve one okvire u koje bi se film morao umetnuti. Da je živ, Đorđe Lebović bi mogao da napiše i scenario jer je to za života veoma uspešno radio (Valter brani Sarajevo, Nebeski odred...), ali nije pa se nadam da će Semper idem ostati neekranizovan bar do onih pomenutih vremena kada će postati i školska lektira.
5
0
)
